Zvonimir Trajkovic

Politički analitičar Zvonimir Trajković piše za „Ogledalo“ o pregovorima i mogućem raspletu Kosmetske krize

Rapsodija u crnom

• Mogu li se brojne političke greške oko Kosova i Metohije ispraviti kroz pregovore gde jedna stana čini ustupke a druga se smeška i statira?

• Na pragu smo gubitka Kosova i Metohije kolevke srpstva i sada se vladajuća koalicija samo preznojava kako to objasniti građanima a opstati na vlasti.

• Kosmet se jedino može vratiti jačanjem Vojske, što ne znači i ratom, ali je sa sadašnjim političkim snagama na vlasti to neizvodljivo.

Mesecima već prisustvujemo kosovskoj rapsodiji u svim nijansama crne boje, dok nas naši i belosvetski „važni faktori“ uveravaju da je rešenje kroz pregovore možda i moguće. Ne kažu samo kako. Ne kažu ni mnogo toga šta se u suštini iza brega valja. Ali ako čak i grubo saberemo sve izjave svetskih zvaničnika koje se čuju jasno je da će Kosmet do kraj (краја) godine ili par meseci kasnije biti nezavisno. Naše političke vedete govore drugačije tražeći da im verujemo, mada takvo blanko poverenje do sada ničim nisu zaslužili. Navodno su sada rešili da svi budu „pošteni“ i za Kosmet pronađu obostrano prihvatljivo „rešenje“. S obzirom na sve okolnosti podrazumeva se da će ono svakako biti na štetu Srbije i Srba. Ako tu situaciju proanaliziramo dolazimo do toga da glavni razlog takve podređene pozicije treba tražiti u tome što je naša vladajuća „elita“ pregovore tako i započela da se na kraju u najboljem slučaju mogu očekivati samo mrvice.

U rešavanje kosmetskog „gordijevog čvora“ krenulo sa zakašnjenjem od sedam godina i onda kada su nas strani faktori na to naterali, kao da je problem Kosmeta njihov a ne prvenstveno naš. Počelo se od pesnički sročene floskule manitog Vuka „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“ što nas neminovno vodi u neki konfederalni status ili status države u državi. Više od autonomije može biti samo republika ili država, ako to prevedemo na praktični nivo organizacionog državnog ustrojstva. Te Vukove ludorije ne bi ni bile značajne, da on to nije izgovarao sa mesta ministra inostranih poslova, što se uvek smatra zvaničnim stavom države. Koštunica je jedno godinu dana te Vukove „kampanje“ prespavao, da bi na kraju i on tu nedefinisanu floskulu prihvatio. Za sve to vreme pacifista Tadić je redovno ponavljao da Srbija svoj Kosmet neće i vojno braniti. Takve poruke Svet jasno razume, i zaključuje da Srbima i nije stalo do Kosmeta. Posle ovakve retorike naših najviših zvaničnika sasvim je razumljiv Ahtisarijev predlog o nadgledanoj nezavisnosti. O čemu sam već pisao u tekstu „Odelo po meri i zahtevu“ pa bi bilo suvišno da to sad ponavljam.

Neznanje, zakasnelo reagovanje ili namera?

Naši vladajući diletanti se nisu „setili“ da intervenišu kada su postavljani Kušner, Štajner, Pedi Ešdaun… sve sami provereni antisrpki aktivisti, a oni su onda sa pozicije ovlašćenih međunarodnih zvaničnika Srbima na Kosmetu u Bosni „krojili sve kraće pantalone“. Tumačili rezoluciju 1244 UN kako su hteli, uvodili ustave i formirali institucije koje rezolucijom nisu predviđene, stvarajući od Kosmeta državu, dok su naše vladajuće marionete mudro ćutale.

Nisu se „setili“ da intervenišu ni pri samom određivanju Ahtisarija za koordinatora pregovora od strane UN, mada je za to bilo i previše vrlo jasnih razloga. Nisu se setili ili nisu smeli da jasno kažu da on ne može obavljati taj posao jer smatramo da će biti neobjektivan i molimo da se odredi neka druga neutralna ličnost. Obrazloživši to brojnim neoborivim činjenicama.

Ahtisari i Černomirdin su u jednom pokerskom pregovaračkom maniru „izblefirali“ Miloševića iznudivši „Kumanovski sporazum“ na bazi kojeg je i doneta rezolucija 1244 SB UN. Što je bila čista podvala Jugoslaviji a koju su svi lideri EU pred TV kamerama burno proslavili. Valjda su naši lideri gledali te TV snimke i valjda su se pitali zašto se ceo Zapad koji nas je bombardovao toliko raduje a mi koji smo bombardovani potišteno ćutimo. Kasnije će se ispostaviti da i sam tvorac tog dogovora sa Miloševićem (Ahtisari) svoj dogovor ne poštuje, već za Komet predlaže nezavisnost. Kako tom čoveku verovati da će biti neutralan?

Pregovori delegacija Beograda u
prisustvu članova Trojke kontakt grupe.
Vuk Jeremić, Boris Tadić, Vojislav Koštunica

Naši diletanti „nisu znali“ da je Aktisari godinama bio aktivni, pa čak i predsedavajući član, „Međunarodne krizne grupe“ a koja od početka raspada Jugoslavije ima jasno izraženi antisrpski stav. Nisu znali ili nisu hteli da znaju da su članovi te grupe i Medlin Olbrajt, Vesli Klark i još sijaset naših proverenih „prijatelja“.

„Nisu znali“ da je Ahtisari aktivni šiptarski lobista što se iz svih njegovih ranijih javnih nastupa lako moglo zaključiti. Kasno je, a i nema nikakvog efekta danas piskarati o tome da li je za svoje „rešenje“ Kosmetskog problema od Šiptara dobio 40 ili 60 miliona $.

Pored svega znaju li naši diletanti da kada se na nivou SB UN već pojavi neki dokument (kao Ahtisarijev) da je to gotovo nemoguće potpuno oboriti, jer je to najviši nivo odlučivanja na ovoj planeti. Pogotovu ako iza takvog dokumenta stanu SAD i sve najznačajnije zemlje EU. Oni ne znaju da se takav „papir“ samo kozmetički može popravljati čak i kroz formu novih pregovora. Vremenski oročenih ili neoročenih, sasvim svejedno. Tako smo ušli u apsurd da su naši pregovarači spremni na sve oblike popuštanja i kompromisa, dok Šiptari turistički obilaze svetske metropole i odlučno viču NE, na svaki naš predlog. Usput po malo i prete kako će nakon 10. decembra sami proglasiti nezavisnost, a ako treba i oružjem će se za nju izboriti.

Zbog čvrstog stava Rusije u SB UN Ahtisari nije uspeo da „kosovski brod“ dovede do luke nezavisnosti, pa je sada kormilo preuzela pregovaračka trojka, koja nam u 14 tačaka nudi u suštini prepakovanu varijantu Ahtisarijevog plana, koju mi nešto pokušavamo da poboljšamo…. Sve bi izgledalo veoma smešno da u suštini nije jako žalosno, pa se stoga neminovno nameće pitanje - da li je u našem vladajućem vrhu toliko neznanja i diletantizma ili se možda radi o nečemu sasvim drugom??? Sede li možda sa obe pregovaračke strane marionete vođene iz istog centra, samo im se zadaci malo razlikuju. Šiptari sa zadatkom da svoje „ratoborne“ sunarodnike malo ohlade i kažu: „dobili smo potpunu nezavisnost, samo je ta reč morala biti izostavljena“. A Srbi sa zadatkom da ubede svoju raju objašnjenjima kako se više nije moglo ostvariti i da Kosovo nije nezavisno jer to nigde ne piše. To što Beograd neće imati nikakvog uticaja ni ingerencije na delu „svoje teritorije“ - to kao da nikoga ne brine.

Suverenitet (Fr. Souverainete):

vrhovna vlast, neograničena vlast, potpuna državna nezavisnost, neprikosnovenost

Milan Vujaklija – Leksikon stranih reči i izraza

Tako suverenitet, ta francuska često spominjana reč, u tumačenju naših vlastodržaca ima potpuno drugačije i vrlo izvitopereno značenje. Kosovo je „naše“ ali njime vlada i upravlja neko drugi, a Srbija je „suverena država“ ali ne i na celoj svojoj teritoriji. To je kao kada bi vam ginekolog saopštio da vam je supruga malo u drugom stanju.

Postoji li rešenje?

Pitanje Kosova i Metohije kao i sva buduća rešenja te srpske pokrajine zavisi isključivo od nas, a ne od svetskih moćnika, kako to na prvi pogled može izgledati. S obzirom na sve gore iznete greške u postupku rešavanja problema Kosmeta ne postoji rešenje koje bi sada za nas bilo povoljno. Na stolu su ostale samo mrvice. Čak i da se usvoje, sada podneti, svi naši predlozi mi suštinski ne bi bismo imali punu i neophodnu državnu kontrolu nad tom pokrajinom. To bi bio remetilački faktor koji bi neminovno uticao na funkcionisanje cele države. U bezbednosnom, carinskom, privrednom, finansijskom, komunikaciono-transportnom i opšte društvenom segmentu. Ne postoji dobro organizovana zemlja u Svetu koja na delu svoje teritorije nema gotovo nikakve ingerencije a da dobro funkcioniše. Državne funkcije i nadležnosti su tako isprepletane da čine jednu finu paukovu mrežu. Ako postoji rupa u toj mreži sve niti su pokidane i takva država nikada ne može biti funkcionalna. Trebalo bi mnogo obostrane volje i umeća da se te dve sada bitno različite „organizacione jedinice“ povežu što Šiptari neće želeti. Takav model nigde u Svetu nije uspeo pa je sasvim nerealno očekivati da će to na Balkanu biti moguće. Uostalom, imali smo SCG (zajednicu sa Crnom Gorom) koja nije funkcionisala jer to druga strana nije želela, i gde su se savezne i republičke nadležnosti stalno sudarale.

Kosovo i Metohija su izgubljeni i samo se vojnim sredstvima mogu vratiti

Stoga sam uveren da u ovom trenutku, zbog prevashodno naših političkih grešaka i stvorenog ambijenta, dobro pregovorima ostvareno rešenje za Srbiju ne postoji. Može zvučati paradoksalno ali najbolje rešenje za Srbiju u ovom momentu može biti da Šiptari nakon 10. decembra kada treba završiti pregovore, sami proglase nezavisnost Kosova. Da li će i ko će takvu nezavisnost Kosova priznati manje je važno od onoga kako ćemo mi na tu nezavisnost zvanično reagovati. Naše reagovanje je od suštinske važnosti jer Kosovo ne može biti samostalno sve dok se i Srbija sa time ne bude složila. Samoproglašenje nezavisnosti Kosmeta otvara mogućnost Srbiji da to proglasi ništavnim i pripremi se za oslobađanje okupiranog dela svoje teritorije.

Politički i diplomatskim putem Kosmet se ne može odbraniti jer nam odnosi političkih snaga u svetu ne idu u prilog. Koju su do sada diplomatsku bitku naši vladajući „državnici“ dobili pa će i ovu??? Za ovih sedam godina nijednu, i ako smo sad „demokratska“ država po željama Zapada, a nema ni „diktatora“ Miloševića. Za ovih sedam godina mi smo doživljavali samo poraze uz neviđeno ponižavanje nacije. Političko-diplomatskim igrarijama ukinuta je Jugoslavija da bi se samo nekoliko godina kasnije opet „diplomatski“ izdvojila Crna Gora. Sada je na redu „diplomatsko“ gubljenje Kosmeta a verovatno i „diplomatsko“ ukidanje Republike Srpske. Kada će se jednom shvatiti da je ovo planeta sile i da je vaše samo ono što možete i vojnim sredstvima da odbranite. Specifična težina diplomatije i onog što državnici izgovaraju je direktno srazmerna oružanoj moći koja iza njih stoji.

Vojska koja može da brani i odbrani teritoriju

Treba ubrzano naoružati i osposobiti Vojsku koja može brzo i efikasno da oteto vrati pod puni suverenitet Srbije. To mi možemo, ali to ne znači da se mora i ratovati. Ozbiljna vojna sila vam daje sasvim drugačiju pregovaračku poziciju jer Šiptari nisu braća Amerikancima i ostalim zagovornicima samostalnosti, da bi oni u takvom ratu za njih ginuli. Milošević nije grešio u tome što je ratovao već što se igrao rata. Nikada Srbija i Srbi ukupno nisu pokrenuli ni 20% svojih vojnih potencijala da neki sukob brzo i efikasno završe. To je dovodilo do dugotrajnih sukoba niskog intenziteta u koji se tada neminovno upliću strani faktori. Od 2000. godine se namerno građanima nameću sasvim pogrešni zaključci da smo sve izgubili zato što je Milošević ratovao. A šta smo to ostvarili na diplomatskom planu? Koje su to „pobede“ ostvarile DOS-ove puzeće garniture? Druga lansirana zabluda je da su Šitari svoju sadašnju poziciju ostvarili samo političko-diplomatskim aktivnostima i lobiranjima. Ne gospodo, oni su uzeli puške u ruke i podigli oružanu pobunu.

Uporno insistiranje Zapada na smanjenju, i navodnoj reorganizaciji Vojske i bezbednosnih službi upravo je imalo za cilj vojno slabljenje Srbije kako ne bi bila u stanju da brani svoju teritoriju i kako bi njene pregovaračke pozicije bile što slabije. Predsednik Tadić se kao ministar Vojske dobrano potrudio da tu Vojsku temeljno razori kako bi danas stalno ponavljao da ćemo Kosmet braniti samo diplomatskim putem. Nemam ništa protiv, svakako da bi to bilo najbolje, ali šta da radimo sa Tadićem ako ga diplomatskim sredstvima ne odbrani??? Ima li predsednik Tadić neki rezervni plan ako diplomatski put ne daje rezultate? Hoće li posle gubitka Kosmeta podneti ostavku i otići sa vlasti zbog pogrešne politike? Prvo sa vlasti o onda možda i do nekog našeg Haga. Ako ne zna, biće mu objašnjeno i zašto. Možda i baš zbog tog uništavanja Vojske i time direktnog ugrožavanja bezbednosti zemlje.

Disonatni tonovi vladajuće koalicije

Kosovo se ovakvim bitno različitim istupanjima nikako ne može odbraniti. Sve što premijer Koštunica u odbrani Kosmeta u nešto oštrijoj formi saopšti svetskoj javnosti, predsednik Tadić i ministar Jeremić to odmah ublaže ili potpuno opovrgnu. Ako na to dodamo i čisto nebulozne izjave ministra Šutanovca onda Svet mora steći sliku da Srbija i ne želi Kosmet, te da ga treba dati Šiptarima jer ga oni svim silama hoće. Takvo koaliciono javno istupanje je nedopustivo i ono dodatno otežava našu ionako tešku poziciju. Vladika raško-prizrenski Artemije je u intervjuu za „Glas javnosti to vrlo lepo izrekao. Naveo bih deo tog istupanja jer Vladika iznosi mišljenje naroda na Kosmetu a i SPC.

Nervira me mlitavi stav Borisa Tadića.

Nervira me mlitav i anemičan stav predsednika Srbije Borisa Tadića, ministara spoljnih poslova Vuka Jeremića i odbrane Dragana Šutanovca koji svojim izjavama - da Srbija neće vojskom braniti Kosovo i Metohiju - jasno signaliziraju i poručuju šiptarskim ekstremistima i međunarodnoj zajednici: Uzmite nam Kosovo i Metohiju, mi nećemo intervenisati! To je prava izdaja! - kaže u intervjuu za Glas javnosti Njegovo preosveštenstvo vladika Raško-prizrenski i kosovsko-metohijski dr Artemije (Radosavljević).

Prvojerarh Raško-prizrenski otvoreno ističe da takozvana liberalna struja u državnom vrhu, koja uporno ponavlja da vojska „neće intervenisati“ i braniti svoju teritoriju treba da objasni čemu onda služi takva vojska i šta je njen zadatak“.

Ovim navodom iz intervjua Vladike raško-prizrenskog Artemija završio bih ovo viđenje ukupne situacije oko Kosmeta. Političkom rukovodstvu Srbije ostalo je još malo vremena da promeni svoju dosadašnju politiku puzeći pred onima koji nas javno „šutiraju“ i okrene se nekim drugim rešenjima. Kao da u vladajućim strukturama još shvataju da im opstanak na vlasti neće omogućiti ni Amerikanci ni EU već naš narod kome je svakodnevnih nacionalnih poniženja stvarno dosta.

Zvonimir Trajković

Politički analitičar