Politički analitičar Zvonimir Trajković specijalno za RPMonitor piše o Kosovu i Metohiji kroz brojke i fakta

Kosovo i Metohija, velika laž

Gotovo sve što se u zapadnim medijima o Kosovu i Metohiji može videti, čuti ili pročitati je jedna velika laž. Da bi čitalac moga da stekne objektivnu sliku o svim današnjim događanjima u Srbiji i oko Kosmeta bilo bi normalno da se bar ukratko upozna sa nekim važnim brojkama i ostalim podacima vezanim za to područje.

U svim materijalima na zapadu Kosovo i Metohija (skraćeno Kosmet ili KiM) se isključivo naziva Kosovo jer je navodno lakše i kraće. Tako se i novoproglašena država naziva samo Kosovo, dok je Metohija iz naziva izbačena. Pravi razlog je u tome što „Metohis“ na starogrčkom znači manastirski posed. Kako da Šiptari dokažu da je to oduvek bilo njihovo kada oni kao muslimani nemaju manastire već džamije, iako je Kosovo visoravan a Metohija znatno niži deo koji se geografski i klimatski jasno razlikuju.

Na Kosmetu nikada pa ni danas nije živelo više od 1,2 miliona Šiptara i sva, često i naivna, pisanja da ih na Kosmetu ima 2 ili čak 2,5 miliona su obična šiptarska propaganda. Na KiM ima 7 gradova, pre bi se reklo gradića. Priština (oko 180 hiljada stanovnika), Mitrovica (85), Peć (75), Prizren (65), Gnjilane (50), Đakovica (50). i Uroševac (45). Svi ovi gradovi su u stvari sa okolinom jer se radi o ukupnom broju stanovnika opština, gde su uključene i ostale nacionalnosti. To su procenjeni podaci iz 1999 (pre bombardovanja), jer su Šiptari da bi mogli da lažno prikazuju svoju etničku zastupljenost na Kosmetu bojkotovali i opstruirali sve državne popise od 1971. godine do danas. Na Kosmetu je do proterivanja posle NATO bombardovanja 1999 pored Šiptara živelo i Srba (320 hiljada), plus Romi (45), Muslimani (27), Turaka (12), ostali (7), a u samoj Prištini od ukupnog broja stanovništva 38% su činili Srbi.

Ako ovome dodamo da je ukupna površina KiM 10.686 km² te da je jedna trećina planinsko područje nepogodno za život, a po površini je više od dva puta manje od ravničarske Vojvodine (1,8 miliona stanovnika), postavlja se pitanje gde su upakovali tih 2 miliona Šiptara. U zadnjim biračkim spiskovima Šiptara je na Kosmetu upisano 1,18 miliona građana gde su i svi novodošli iz Albanije posle dolaska NATO-a. Ispada da na Kosmetu ima 820 hiljada šiptarske dece. Koliko to škola treba imati za toliku decu a u Prištini ih ima ukupno 6 osnovnih i 4 srednje. Njihova odeljenja nisu po 200 učenika već po 30-tak kao i u Beogradu.

Šiptarske igre brojkama nisu tako bezazlene kako se može pomisliti. Da bi u Makedoniji dobili pravo da budu konstitutivni deo države trebalo je da ih je više od 25%. U Makedoniji Šiptara ima između 15 i 17% ali su nekim zapadnim „popisima“ nakarikali 26,3%.

Kako to Šiptari rade. Pošto imaju (stare lične karte SFR Jugoslavije) kada je popis ili se glasa u Makedoniji pola Kosmeta i Juga Srbije ide tamo na glasanje. Kada se nešto slično događa na Kosmetu svi Šiptari idu i glasaju na Kosmet. Cilj svega ovoga je da prikažu svoju populaciju kao brojčano apsolutno dominantnu što im navodno daje pravo na određene teritorije. U knjige državljana Šiptara kao Jugoslovenskih državljana na Kosmetu je upisano oko 930 hiljada i to je i njihova realna brojka, koja se može uvećati za najviše 100 hiljada, onih koji su pole Drugog svetskog rata naseljavani iz Albanije a koji nisu ni do danas upisani u knjige naših državljana. Ali govoriti o milionima je krajnje netačno i čista propaganda kojom Šiptari svetu šalje potpuno iskrivljenu sliku o njihovoj zastupljenosti na Balkanu.

Kada, u detalje neupućeni čitalac, sve ovo pročita neminovno se nameće pitanje zašto sve to država zvanično ne objavi i insistira na tačnim podacima? To je pravo ali kompleksno pitanje. Da je država odrađivala samo ono na šta je bila obavezna, mi danas i ne bi imali problem Kosmeta. Komunistička Jugoslavija je Srbiji nametnula dve pokrajine Vojvodinu i KiM kako bi veštački izbalansirala 6 republika jer bi u protivnom Srbija bila od 2-12 puta veća od svih ostalih republika. Pošto je u SFRJ živelo oko 74% Srba odmah posle rata 1945 stvorene su i nove nacije. Tako je stvorena Makedonska nacija iako se radi o Južnim Srbima sa geografskog prostora Makedonije, kao i Crnogorska nacija iako su se svi njeni vladari i u periodima samostalne države izjašnjavali kao Srbi sa prostora Crne gore. 1965 je stvorena čak i muslimanska nacija mada je jasno da su to Srbi koji su u vreme Turske vladavine na Balkanu pod raznim oblicima pritiska primili Islam. Čak je odmah posle rata 1945 donet i zakon o zabrani povratka svih prognanih Srba na Kosmet kako bi se demografska slika Kosmeta što pre izmenila i stekla „pravo“ da bude pokrajina. Inače pre Drugog svetskog rata na KiM je živelo oko 32% nesrpskog življa.

Pogibeljna trojka po Srbiju i Srbe
Tako su Tito (nejasnog porekla), Kardelj (Slovenac) i Bakarić (Hrvat) izbalansirali veličine republika pa i nacija, a sve u duhu navodnog Jugoslovenstva (koje nikada nije zaživelo), i „bratstva i jedinstva“ ali isključivo na štetu Srba. Po sličnim kriterijumima povučene su i republičke granice opet na štetu Srba, pa je jedna trećina Srba ostala u drugim republikama. Ovakve među-republičke granice povučene su uz obrazloženje da one i nisu bitne jer su samo administrativne. Kada se ta „bratska“ Jugoslavija počela raspadati, te na štetu Srba iscrtane administrativne granice, pod pritiskom Zapada pretvorene su u državne, pa su jedino Srbi ostali rasuti u više novoformiranih država. Da bi slika o Titovoj Jugoslaviji bila kompletna treba obavezno spomenuti i 1948 kada dolazi do razlaza između Tita i Staljina pa se Jugoslavija okreće Americi i zapadu, te tako postaje ekspozitura CIA usmerena ka rušenju Varšavskog pakta. Da bi se ovaj politički zaokret mogao sprovesti dolazi do političke platforme zvane „Informbiro“, odnosno hapšenja oko 12.000 gotovo isključivo srpskih i crnogorskih kadrova koji su bili za saradnju sa SSSR-om. Oni su svi deportovani na „Goli otok“ (ostrvo u Jadranskom moru), najozloglašeniji zatvor koji je ikada formiran. Na taj način se iz partije, vlasti i vojske eliminišu svi najistaknutiji srpski kadrovi pa u strukturama vlasti ostaju samo poslušni Srbi, čiji je osnovni zadatak borba protivu bilo kave srpske dominacije.

Ovakvo srpsko rukovodstvo u periodu 1945-1956 po nalogu partije na Kosmet naseljava iz Albanije oko 180.000 Albanaca i Šiptare ubrzano „školuje“. Kavo je to školovanje bilo može se zamisliti kada su za samo četiri-pet godina odabrani šiptarski kadrovi, od polupismenih postajali fakultetski obrazovani. Ovo školovanje je SKJ (Savez komunista Jugoslavije) bilo neophodno jer posle Drugog svetskog rata i bukvalno ni jedan Šiptar nije imao fakultetsko obrazovanje, a trebalo ih je postaviti na najodgovorinije funkcije u pokrajini. Ovo nekritičko favorizovanje Šiptara kulminira 1967 Titovim govorom u Splitu, posle koga na Kosmetu dolazi do masovne smene srpskih kadrova od šefova, direktora preduzeća pa do najviših državnih funkcija. Od te godine Šiptari preuzimaju kompletnu vlast na Kosmetu a Srbi se njega ubrzano iseljavaju. Ustanovljava se i ključ pri zapošljavanju, prvo 4:1 a kasnije 7:1 što podrazumeva da se na posao moraju primiti 7 Šiptara pa tek 1 Srbin. Ova antisrpska komunistička kampanja dobija svoj konačni pečat donošenjem novog ustava SFRJ 1974. godine gde republike postaju države, ali po kome se i obe srpske pokrajine faktički izjednačavaju sa republikama. Sve ovo dovodi do decenijskog iseljavanja Srba pa se procenjuje da se u periodu od 1955 do 1985 sa KiM iselilo oko 360 hiljada Srba.

Već od 1967 za Srbe na KiM počinju ozbiljni problemi da bi sredinom sedamdesetih ti problemi prerasli u progon uz stalne šiptarske napade i maltretiranje sve do čestih ubistva Srba. Karakterističan primer šiptarskog zverstva iz 1979. je i slučaj kada su Đorđu Martinoviću iz okoline Gnjilana dok je radio u polju Šiptari nabili pivsku flašu u analni kanal i onda je u utrobi slomili. U selu Samodreža kod Vučitrna 03. jun 1982. ubijen je Danilo Milinčić na pragu svoje kuće i pred očima majke. Ubica je bio komšija Šiptar koji je želeo da uzme njihovo lepo imanje, i iz čista mira je na pragu kuće Milinčića ubio Danila - oca troje dese. Po sudskim istragama u periodu od 1970 do 1985 bilo je preko 2.200 predmeta napada batinanja i ubistava u kojima su u 92% slučajeva žrtve bili Srbi. Na hiljade žalbi Srbi upućuju najvišim držanim rukovodstvima zemlje, opisujući svoju nepodnošljivu situaciju na KiM, koje ostaju bez odgovora. Na sve ovo i srpsko i jugoslovensko rukovodstvo žmuri, ali najuporniji Srbi ipak opstaju nadajući se da će Tito skoro umreti (već je prevalio osamdesetu) pa da će stvari početi da se rešavaju. Srpsko razočarenje je bilo ogromno kada se i posle smrti Tita (1980. godine) ništa nije počelo da menja. Upravo ta neizmenjenost nepodnošljivog stanja pokreće Srbe sa KiM u masovne proteste (kasnije nazvano „Događanje naroda) što će u prvi plan izbaciti Miloševića kao lidera svih Srba.

Privredna slika Kosmeta
U celom posleratnom periodu od 1954. KiM uglavnom živi od dotacija svih republika, ali najviše Srbije (57%). Privreda i pored ogromnog ulaganja ne funkcioniše jer su na rukovodećim mestima nestručni Šiptari koji što neznanjem što namerno uništavaju i ono sto je dotacijama izgrađeno. Možda je najbolji primer Šiptarskog neznanja i nerada situacija sa strujom, koje danas na kosmetu nema. U Obiliću kraj Prištine sagrađene su dve termo elektrane „Kosovo A“ sa (5 blokova) ukupne instalirane snage 745Mw i „Kosovo B“ (2 bloka) 640Mw. Iako je Srbija bila u sankcijama skoro 10 godina pa je i održavanje pogonske spremnosti elektrana bilo nedovoljno, do odlaska Srba 1999 gotovo svi blokovi su radili sa prosečnim stepenom iskorišćenja od 62%. Danas te iste elektrane u koje je zapad uložio skoro pola milijardi $ ne rade ni sa 15% instalirane snage pa KiM redovno uvozi struju iz Srbije i Bugarske. Na raspolaganju im je 1.385Mw i oko 170 milijardi tona uglja na svega 5-15 metara dubine ali Šiptari nisu u stanju da proizvedu ni oko 400Mw koliko bi za potrebe KiM bilo dovoljno već struju uvoze iz Srbije i Bugarske.

Osim nekoliko pogona i tri rudnika „Trepče“ sve ostalo što je od industrije na Kosmetu izgrađeno urađeno je iz „Fonda za nerazvijene“ (dotacije) u koji je ulagala cela SFRJ ali tu industriju danas zapadni gaulajteri (kod kojih je vlasništvo svetinja) rasprodaju, dok Srbija još uvek redovno otplaćuje međunarodne kredite koje KiM dobilo. I pored najsavremenijih fabrika i tehnologije retko koja od njih je uspešno radila osim onih retkih gde su rukovodioci bili Srbi. Šiptari niti su znali niti hteli da fabrike uspešno posluju, jer je na Kosmetu „osnovna privredna delatnost“ bio šverc. Šverc svega, a posebno droge, oružja i zabranjenih materija. O tome sam pisao opširnije u tekstu: „SAD i EU otvorili puteve terorizma ka Evropi“.

Ne zato što Šiptari imaju posebne afinitete za te prljave poslove, već zato što se brojne šiptarske porodice mogu ishraniti samo tim visoko-profitabilnim „poslovima“. Radnička plata ma kako bila dobra, nedovoljna je da neki Šiptar može da ishrani vrlo brojnu porodicu i oni su onda pribegavali rizičnim „poslovima“ šverca, pa i droge. Osim toga tamo gde se posluje kešom, bez bankarskih i drugih garancija neophodno je izuzetno poverenje među partnerima, a među braćom je poverenje ipak najveće. Tako su brojne porodice pravile lance za šverc, gde jedan od braće kupuje robu, drugi vozi teći to prebacuje preko granice, četvrti prerađuje a peti prodaje. Sobzirom da Šiptari žive u brojnim zajednicama, među braćom nema potkradanja jer svi žive u istoj porodici i sav, iz tog šverca, zarađeni novac predaju ocu koji onda shodno potrebama to deli na celu porodicu. Tko su stvarane male zadruge koje su u odnosu na normalni četvoročlanu srpsku (evropsku) porodicu bile u velikoj prednosti, od rada u polju, bilo kakvog privatnog biznisa, pa sve do same bezbednosti porodice. Ako je porodica osnovna ćelija društva, onda je država bila obavezna da bar u domenu bezbednosti zaštiti tu normalnu evropsku porodicu. To je bilo neophodno jer su na jednom prostoru živele dve civilizacijski i kulturološki potpuno različite grupacije. Pošto te državne zaštite Srba nije bilo, već pod Titovim politikom sasvim suprotno, šiptarska manjina je potiskivala srpsku većinu. To je bio put kojim se došlo do današnjeg stanja na Kosmetu.

Možda sam u iznošenju svih ovih podataka bio opširniji nego što je to potrebno ali sam pošao od pretpostavke da ruski čitaoci „RP-Monitor“ nisu dovoljno upućeni u stvarno stanje na KiM. Posebno jer ih zapadni mediji kao i sve nas stalno bombarduju neverovatnim lažima. Zbog svega toga je više nego licemerno kada svakodnevno slušate od „svetskih“ (belosvetskih) medija da su Šiptari bili proganjani. Šiptari ni u jednom periodu od 1945. ne da nisu bili proganjani, već favorizovani do neverovatnih razmera. SKJ je takvu politiku favorizovanja Šiptara objašnjavao neophodnošću njihove emancipacije i ekonomske razvijenosti kako bi se oni integrisali u jugoslovensko društvo. Suprotno od očekivanja, što je ulaganje i favorizovanje Šiptara bilo veće povećavala se i njihova separatistička težnja. Na otvoreni separatizam i antidržavno delovanje i savezno i republičko rukovodstvo je zatvaralo oči, a Šiptari su intenzivno gradili uslove i mostove za svoju punu samostalnost.

Ni u periodu vladavine Miloševića od 1989 pa do 2000 niko Šiptare nije proganjao a kamo li ubijao. Tek kada su 1997 po nalogu zapada podigli oružanu pobunu Srbija je morala da interveniše. Pa i ta intervencija je bila prosto stidljiva i više se vodilo računa da neko „nevin“ ne strada nego što se intervenisalo punom snagom. Najgori deo te izvrnute slike je kada čak i sadašnji „naši“ politički lideri se tome zaključku o maltretiranju i zločinima nad Šiptarima pridružuju. Iako dobro znaju ko je na Kosmetu decenijama bio ugnjetavan, politički im je korisno, a zapadu potrebno da okrive Miloševića kako bi se razbijačka politika zapada prema Srbima opravdala. Zapadu je posebno važno da nečim opravdaju divljačko bombardovanje 1999 koje Srbi ničim nisu izazvali. Srbija je morala da interveniše protivu terorista OVK („Oslobodilačka vojska Kosova“)koji su napadali sve što se na putevima KiM kreće, a posebno Srbe po selima i izolovanim sredinama. To bi činila i svaka druga zemlja na čijoj teritoriji aktivno deluju teroristi, ali verovatno znatno žustrije i odlučnije, upravo onako kako to vidimo u zemljama zapada.

Za potpunu sliku o Kosmetu neophodno je opisati i period vladavine Miloševića, medijsko satanizovanje Srba, navodno „iseljavanje“ Šiptara, kao i bombardovanje, ali bih se na to osvrnuo u drugom nastavku ovog teksta jer bi inače bio previše dugačak za današnjeg čitaoca.