Evropska Unija ulazi u novu finansijsko-privrednu krizu koja će verovatno dovesti do podele EU, a sve sa ciljem da se spasi Evro i vodeće evropske banke. Žrtva će biti građani

Spašavanje Evra

Panika oko opstanka evra kao valute se svakim danom sve više komplikuje pa je nedavno Francuski predsednik Sarkozi najavio stvaranje unije „bogatih zemalja Evrope“ što nagoveštava da će se Evropska Unija podeliti. Ako do toga dođe, ta podela neće moći da bude izvedena u dve grupe kako to Sarkozi najavljuje, već verovano u tri ili četiri grupe. Gde bi se mi u takvoj EU mogli naći nije teško zaključiti.

Piše: Zvonimir Trajković

Prema tim najavama zemlje vodilje te „uže zone evra" biće Francuska i Nemačka, i u njoj neće biti mesta za davljenike poput Italije i Grčke koje će morati da pređu u „drugu ligu“evrozone. Ovo podrazumeva da bi grupa zemalja sadašnjih članica EU koja je van evro zone neminovno pala u neku „treću ligu“ – ili bila neki spoljni obruč Evropske Unije. Po toj logici svi ostali koji bi u EU tek trebali da uđu, (ako uopšte budu imali gde da uđu) moraće da budu u nekoj četvrtoj grupi.

Neki analitičari smatraju da se finansijska kriza u Evropi približava vrhuncu, dok drugi tvrde da je ovo u stvari novi nalet krize koja će biti znatno pogubnija od prošle. Cela stvar se znatno komplikuje zbog gotovo neizbežnog ekonomskog kraha Italije, treće ekonomije u EU, sa dugom od 1.900 milijardi evra koje je nemoguće sanirati. Pošto je i Španija na „klimavim nogama“ krah EU u sadašnjem sastavu je gotovo neizbežan što će neminovno dovesti do cepanja evrozone na dva bloka, ističu mnogi mediji na Starom kontinentu. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi najavio je ovih dana da je izvesno da će Evropa u budućnost ići na dva koloseka ili u dve brzine. Da li samo u dve brzine veliko je pitanje, jer sadašnje članice EU koje su van evro zone već su u „drugoj brzini“, pa se oni o ovoj borbi za spas evra i ne pominju – ali to ne znači da velikih dužnika nema i među njima.

Ako se Sarkozijev predlog usvoji, jasno je da će Evropa morati da se podeli na više koloseka sa različitim brzinama kretanja – ako kretanja napred uopšte i bude. Po Sarkoziju, jednim kolosekom bi trebale ići bogate zemlje Evrope sa većim stepenom integrisanosti u evrozoni, a drugim kolosekom ostatak ka konfederaciji u EU. To je Sakozijev stav i sa stanovišta daljeg širenja Evropske Unije, mada mislim da je to samo isprazna floskula francuskog predsednika, te da je iluzorno širiti nešto što već očigledno propada i deli se.

Ovaj predlog ima još jako mnogo „rupa“ pa je Nemačka još uvek prilično skeptična prema njemu, što je sasvim razumljivo ako se zna da je gotovo jedina sa relativno zdravom ekonomijom. Sarkozijev predlog otvara pitanje šta će biti sa zemljama koje su i sada van evozone, kako će se na njih odlučujuće uticati i zašto bi one sprovodile diktat vodećih – sa „prvog koloseka“. Šta su njihovi interesi da u takvoj EU ostanu i da li će želeti da dobrovoljno odu u drugu ili čak treću ligu. Hoće li EU time izgubiti privlačnost i da li će te zemlje i dalje držati širom otvorena vrata za robe „prvoligaša“ a da na važne odluke nemaju mogućnost uticaja. Previše je otvorenih pitanja pa ovaj Sarkozijev predlog mnogi Evropljani primaju sa skepsom, analizirajući gde će se oni u takvoj podeli uloga naći.

Ako posmatramo ekonomije zemalja EU one su sve manje više na silaznoj putanji, jer i one najjače imaju ekonomski rast jedva nešto veći od 1,5%. Francuska ekonomija nije baš tako zdrava i moćna da bi Sarkozi mogao nekome da drži lekcije i šalje ga u „drugu ligu“. Stoga kada se sve sabere izgleda da se Evropa deli pod jakim uticajem bankara da bi se sačuvao Evro, a da su mnoga druga pitanja gurnuta u drugi plan, bez jasnih rešenja kako sačuvati jedinstvo 27 sadašnjih članica EU. Ono što je još važnije ne vidi se kako bi ovakva podela ubrzala ekonomski rast i pokrenula privrede, sada na papiru, najbogatijih u Evropi.

U Svetu su se dogodile globalne strukturalne promene kojima je nekada vodeća uloga Evrope kao proizvođača roba široke potrošnje „skliznula“ u Aziju, prvenstveno Kinu i koju je sada u Evropu jako teško vratiti. Za takvu promenu u strukturi proizvodnje i preuzimanja ponovo vodeće pozicije proizvođača roba široke potrošnje, Evropi bi bilo potrebno bar 20 godina. Čak i kada bi tim putem pošla, postavlja se pitanje da li je tako nešto u „bogatoj Evropi“ uopšte i moguće pokrenuti ako se uzmu odnosi cene radne snage u razvijenoj Evropi i Aziji. Moje je mišljenje da bez velikih socijalnih potresa i drastičnog obaranja standarda Sarkozijeva Evropa to ne može da sprovede. Osim toga ta „bogata“ Evropa nema sirovine (iscrpljene su), nema energente, nema široku lepezu proizvoda, a nije u mogućnosti da proizvede ni dovoljno hrane za svoje stanovništvo. Pa po čemu je ona to bogata? Jedino po moćnom bankarskom sistemu i fiktivnom novcu (evro) koji se nemilice štampa da bi se te iste banke sanirale i spasile od bankrotstva.

Kada sve ovo uzmemo u obzir otvara se pitanje da li Sarkozi spašava Evropu, EU ili banke u Francuskoj i Nemačkoj i šta će se dogoditi sa tom „bogatom“ Evropom kada Kina i ostali azijski proizvođači kažu da više ne prodaju realnu robu za papiriće zvane Evro. Gde će se ta Sarkozijeva „bogata“ Evropa naći kad Rusija prestane sa prodajom energenata za evre, koju će neminovno slediti i ostale zemlje izvoznice energenata. Grčka jeste u dugovima ali ni Merkelova ni Sarkozi ne spasavaju Grčku, već svoje banke koje su u grčku turističku privredu uložile veliki novac da bi što više zaradile. Stoga je podnaslov „Gardijana“ „Jaki igrači i svinje“ više nego nekorektan.

Jaki igrači i „svinje"

Prema navodima „Gardijana", u slučaju raspada evrozone u monetarnoj uniji bi, pored Nemačke i Francuske, ostale države Beneluksa (Belgija, Holandija, Luksemburg), Austrija i Finska, a uz njih verovatno i male relativno stabilne članice poput Slovenije, Slovačke, Estonije, Malte i Kipra. Ono što Gardijan ne navodi u ovoj podeli ko ostaje a ko ide iz evro zone je i to da su ove navedene zemlje male, te da ih vodeći dvojac Nemačka i Francuska mogu lako sanirati ako pokleknu u ostvarivanju lihvarske politike upravo nemačkih i francuskih banaka.

Oni tamo su za sve krivi – naši bankarski lihvari nikako

„Gardijana" piše da u sadašnjem obliku u evrozoni sigurno ne bilo mesta za zemlje PIGS-a („svinje"), posprdna skraćenica za zemlje koje su najopterećenije finansijskim problemima: Portugal, Irska, Italija, Grčka i Španija. Ovaj britanski dnevnik ne piše da li i Englesku treba staviti u grupu „svinja“ sobzirom da je znatno više zadužena od svih zemalja EU i prema informacijama CIA njen spoljni dug je frapantnih 7.393 milijardi evra. U tekstu dalje „Gardijan“ navodi da je u EU trenutno 27 zemalja, a uskoro će biti 32, 33 ili 34 država članica - što je prema sadašnjim trendovima koji u uniji vladaju nemoguće. Zatim se navode reči Sarkozija da je federalizam, odnosno potpuna integracija, sa tolikim brojem država nije moguća – što je u direktnoj suprotnosti sa prethodnim navodom da će uskoro u EU biti 32, 33 ili 34 države članice. Pričati o nekom daljem proširivanju EU koja se faktički raspada je neozbiljna, ili će tog proširenja ipak biti kako bi se što više zemalja uvelo u igru, na njih prevalio deo krize i koje bi bile usisane u kolonijalni vrtlog eksploatacije.

Ne znam tačno još koliko „Tadića“ ima instaliranih u svim tim državama sadašnjim članicama EU, ali u ovih preostalih iz Evrope koji žele u evro-atlantsku zajednicu ima mnogo ili skoro svi. Ono što znam je da je njihova osnovna instalaciona uloga u tome da privrede svojih zemlja što brže i temeljnije unište kako bi od izvoznica postale uvoznice svih vrsta roba. Na taj način se stvara preuređeni ambijent kako bi „zemlje bogate Evrope“ svoje evro papiriće imale gde da plasiraju po lihvarskim kamatama. Takve zemlje će ubrzano upadati u dužničko ropstvo, kao nove kolonije, iz koje će bogata Evropa izvlače ono što im je potrebno. Zato bi Sarkozi i Merkelova, sada kada je taj ciklus gotovo obavljen, da malo Evropu prepakuju u nekoliko nivoa vrednosti – na bogate, bogate u krizi, one koje su već opljačkali, i one koji ulaskom u „rajsku dolinu“ (EU) još uvek obmanjuju svoj narod – a koje treba prevesti iz država u regije, bez ikakvog uticaja na svoju dalju sudbinu.

Britanski dnevnik „Gardijan", dalje piše da Nemačka i Francuska mesecima unazad razgovaraju o radikalnom preuređenju EU da bi se dobila manja i čvršća zona evra. Prema tom planu, u jednom delu nalaziće se bogate države članice EU koje će predvoditi pomenute dve zemlje, dok će u drugom biti oni koji su zapali u dužničku krizu i nalaze se pred totalnim bankrotom poput Grčke, Portugala, Italije, Španije i Irske. Na osnovu tih razgovora pojavila se i tabela javnog duga najugroženijih zemlja i evrozone zemalja koje bar za sada nisu ugrožene.

Javni dug najugroženijih zemlja evrozone                    Nezaposlenost - radno sposobnih

Italija - 1.900 milijardi evra                                              Italija - 8 procenata
Španija - 602 milijarde evra                                                Grčka - 15 procenata
Grčka - 350 milijardi evra                                                    Španija - 21 procenat
Portugal - 130 milijardi evra                                               Portugal - 12 procenata
Irska - 95 milijardi evra                                                      Irska - 15 procenata

Javni dug zemalja koje nisu ugrožene                             nezaposlenost

Francuska - 1.390 milijardi evra                                         Francuska - 10 procenata
Nemačka - 1.185 milijardi evra                                             Nemačka - 6 procenata
Holandija - 335 milijardi                                                      Holandija - 4 procenta
Belgija - 330 milijardi evra                                                  Belgija - 8 procenata
Austrija - 205 milijardi evra                                                Austrija - 4 procenta

Tabala ugroženih i onih koji navodno nisu ugrožene je malo čudna jer kako to da je Portugal sa dugom od 130 milijardi evra ugrožen a Belgija sa dugom od 330 milijardi evra nije. Pogotovu ako pogledamo tabelu SNN-a o javnom dugu zemalja EU u odnosu na BDP. Ako pogledamo tabelu CIA o spoljnjem dugu zemalja koja je rađena prema preseku od 30 juna 2011 godine spoljna zaduženost zemalja EU izgleda znatno drugačije ili još tužnije:

Može li minijaturni Luksemburg da bude solidan sa takvim dugom ili je to dug upravo Sarkozijeve Francuske, pretočen na Luksemburg, odnosno na „Sarkozijeve banke“ koje posluju u ovoj maloj kneževini. Ako saberemo dug Francuske i Luksemburga biće da je Francuska najugroženiji partner evro zone, ali bi tu štetu trebali da plate neki drugi. Ko drugi do onih koji su već u nekom kolonijalnom odnosu EU. 
 

U ovom predlogu Sarkozija očigledno da se radi po sistemu „držite lopova“ a glavni cilj svega je spasiti banke koje su svojom gramzivošću ceo finansijski sistem Sveta dovele na prag rušenja. Ova igra Evra će na kraći period još prolaziti sve do pojave Juana i Rublje kao svetskih valuta, iza kojih stoje realne robe, sirovine i energenti. Tada će se ceo lihvarski postavljen finansijski sistem Sveta srušiti i formirati neki novi, sa novim nadam se korektijim igračima i raspodelom. Štampani papirići zvani novac bez ikakvog pokrića moraće da nestanu, a paralelno sa tim i neke monete poput Evra i Dolara u sadašnjoj formi svetske dominacije.

To vreme upravo nailazi pa se batrganje Sarkozija, njegova podela Evrope na bogatu, one zadužene i one koji će večito biti dužni morati da padne u vodu. Koja će Evropa biti bogata odrediće vreme koje nailazi. Bogati će biti oni koji rade, stvaraju nove vrednosti i imaju šta da na svetskom tržištu prodaju. Nadam se da bogatstvo neće moći da određuju bankarski i finansijski lobiji pljačkanjem ostatka planete.

Merkelova na raskršću

Nemačka je u velikom rascepu. Da li i dalje peglati bankarske minuse svojih banaka ili podvući crtu i one koji su previše „igrali“ sa finansiranjem pusti ni vodu i okrenuti se oporavku privrede i podsticanju proizvodnje. Nemačka je u formiranje Evra uložila mnogo ili preciznije rečeno finansijski najviše pa je razumljiv njen napor da se evro spasi. Ali očigledno da Nemačka u sadašnjoj Evropi odnosno EU nema ozbiljnog partnera za taj posao i teško da će moći biti spašen.

Druga stvar koja Nemačkoj uopšte ne prija to je gubitak kontrole ako nestane evro i rušenje njenog plana o privredno-finansijskom porobljavanju Evrope, ako joj to već kroz dva Svetska rata nije vojno uspelo. Nestankom Evra smanjiće se ili potpuno nestati snažna poluga njenog uticaja na mnoge zemlje sadašnje EU, a nestaće i primamljiv mamac za one koji još sanjaju o ulasku u „klub elitnih“ ma kako već sad izgledao otrcan. Zato je Merkelova čas za, čas protiv Sarkozijevog predloga u nedoumici kojim putem krenuti a pri tome što manje izgubiti. Međutim mislim da će ta dilema uskoro biti otklonjena jer EU ulazi u sve oštriju krizu koja se mora brzo rasplesti ako uopšte neko od „elite“ želi da preživi. Moguće da će je na to naterati i sve veći unutrašnji naboj u samoj Nemačkoj gde građani nisu spremni da plaćaju tuđe dugove, jer im je borba oko evra tako predstavljena – mada je suština sasvim drugačija. Nemačka spašava svoje banke kao i Sarkozi ali se građanima prezentira da su krivi Grci, Italijani, Portugalci… svi su krivi samo oni koji su utrpavali kredite bez ikakvih ozbiljnih garancija nisu. Oni su samo hteli da stignu lako i brzo do velikih zarada. Opšta bankarska filozofija – gramzivost.

Zvonimir Trajković